Из сборника "Шестёрки — семёрки", Издательство "Мысль" Ленинград, 1925
O'Henry — William Sydney Porter
The Last of the Troubadours — Последний трубадур
Inexorably Sam Galloway saddled his pony. He was going away from the Rancho Altito at the end of a three-months' visit. It is not to be expected that a guest should put up with wheat coffee and biscuits yellow-streaked with saleratus for longer than that. Nick Napoleon, the big Negro man cook, had never been able to make good biscuits: Once before, when Nick was cooking at the Willow Ranch, Sam had been forced to fly from his cuisine, after only a six-weeks' sojourn. On Sam's face was an expression of sorrow, deepened with regret and slightly tempered by the patient forgiveness of a connoisseur who cannot be understood. But very firmly and inexorably he buckled his saddle-cinches, looped his stake-rope and hung it to his saddle-horn, tied his slicker and coat on the cantle, and looped his quirt on his right wrist. The Merrydews (householders of the Rancho Altito), men, women, children, and servants, vassals, visitors, employes, dogs, and casual callers were grouped in the "gallery" of the ranch house, all with faces set to the tune of melancholy and grief. For, as the coming of Sam Galloway to any ranch, camp, or cabin between the rivers Frio or Bravo del Norte aroused joy, so his departure caused mourning and distress. And then, during absolute silence, except for the bumping of a hind elbow of a hound dog as he pursued a wicked flea, Sam tenderly and carefully tied his guitar across his saddle on top of his slicker and coat. The guitar was in a green duck bag; and if you catch the significance of it, it explains Sam.
 
Sam Galloway was the Last of the Troubadours. Of course you know about the troubadours. The encyclopaedia says they flourished between the eleventh and the thirteenth centuries. What they flourished doesn't seem clear — you may be pretty sure it wasn't a sword: maybe it was a fiddlebow, or a forkful of spaghetti, or a lady's scarf. Anyhow, Sam Galloway was one of 'em. Sam put on a martyred expression as he mounted his pony. But the expression on his face was hilarious compared with the one on his pony's. You see, a pony gets to know his rider mighty well, and it is not unlikely that cow ponies in pastures and at hitching racks had often guyed Sam's pony for being ridden by a guitar player instead of by a rollicking, cussing, all-wool cowboy. No man is a hero to his saddle-horse. And even an escalator in a department store might be excused for tripping up a troubadour. Oh, I know I'm one; and so are you. You remember the stories you memorize and the card tricks you study and that little piece on the piano  how does it go?  tj-tum-te-tum-tj-tum  those little Arabian Ten Minute Entertainments that you furnish when you go up to call on your rich Aunt Jane. You should know that omnae personae in tres partes divisae sunt. Namely: Brons, Troubadours, and Workers. Barons have no inclination to read such folderol as this; and Workers have no time: so I know you must be a Troubadour, and that you will understand Sam Galloway. Whether we sing, act, dance, write, lecture, or paint, we are only troubadours; so let us make the worst of it.
 
The pony with the Dante Alighieri face, guided by the pressure of Sam's knees, bore that wandering minstrel sixteen miles southeastward. Nature was in her most benignant mood. League after league of delicate, sweet flowerets made fragrant the 'gently undulating prairie. The east wind tempered the spring warmth; wool-white clouds flying in from the Mexican Gull hindered the direct rays of the April sun. Sam sang songs as he rode. Under his pony's bridle he had tucked some sprigs of chaparral to keep away the deer flies. Thus crowned, the long—faced quadruped looked more Dantesque than before, and, judging by his countenance, seemed to think of Beatrice Straight as topography permitted, Sam rode to, the sheep ranch of old man Ellison. A visit to a sheep ranch seemed to him desirable just then. There had been too many people, too much noise, argument, competition, confusion, at Rancho Altito. He had never conferred upon old man Ellison the favour of sojourning at his ranch; but he knew he would be welcome. The troubadour is his own passport everywhere. The Workers in the castle let down the drawbridge to him, and the Baron sets him at his left hand at table in the banquet hall. There ladies smile upon him and applaud his songs and stories, while the Workers bring boars' heads and flagons. If the Baron nods once or twice in his carved oaken chair, he does not do it maliciously. Old man Ellison welcomed the troubadour flatteringly. He had often heard praises of Sam Galloway from other ranchmen who had been complimented by his visits, but had never aspired to such an honour for his own humble barony. I say barony because old man Ellison was the Last of the Barons. Of course, Mr. Bulwer-lytton lived too early to know him, or he wouldn't have conferred that sobriquet upon Warwick.
 
In life it is the duty and the function of the Baron to provide work for the Workers and lodging and shelter for the Troubadours. Old man Ellison was a shrunken old man, with a short, yellow-white beard and a face lined and seamed by past-and-gone smiles. His ranch was a little two-room box house in a grove of hackberry trees in the lonesomest part of the sheep country. His household consisted of a Kiowa Indian man cook, four hounds, a pet sheep, and a half-tamed coyote chained to a fence-post. He owned 3,000 sheep, which he ran on two sections of leased land and many thousands of acres neither leased nor owned. Three or four times a year some one who spoke his language would ride up to his gate and exchange a few bald ideas with him. Those were red-letter days to old man Ellison. Then in what illuminated, embossed, and gorgeously decorated capitals must have been written the day on which a troubadour  — a troubadour who, according to the encyclopaedia, should have flourished between the eleventh and the thirteenth centuries —  drew rein at the gates of his baronial castle! Old man Ellison's smiles came back and filled his wrinkles when he saw Sam. He hurried out of the house in his shuffling, limping way to greet him. "Hello, Mr. Ellison," called Sam cheerfully. "Thought I'd drop over and see you a while. Notice you've had fine rains on your range. They ought to make good grazing for your spring lambs." "Well, well, well," said old man Ellison. "I'm mighty glad to see you, Sam. I never thought you'd take the trouble to ride over to as out-of-the-way an old ranch as this.
 
But you're mighty welcome. 'Light. I've got a sack of new oats in the kitchen shall I bring out a feed for your hoss?" "Oats for him?" said Sam, derisively. "No, sir-ee. He's as fat as a pig now on grass. He don't get rode enough to keep him in condition. I'll just turn him in the horse pasture with a drag rope on if you don't mind." I am positive that never during the eleventh and thirteenth centuries did Baron, Troubadour, and Worker amalgamate as harmoniously as their parallels did that evening at old man Ellison's sheep ranch. The Kiowa's biscuits were light and tasty and his coffee strong. Ineradicable hospitality and appreciation glowed on old man Ellison's weather-tanned face. As for the troubadour, he said to himself that he had stumbled upon pleasant places indeed. A well-cooked, abundant meal, a host whom his lightest attempt to entertain seemed to delight far beyond the merits of the exertion, and the reposeful atmosphere that his sensitive soul at that time craved united to confer upon him a satisfaction and luxurious ease that he had seldom found on his tours of the ranches. After the delectable supper, Sam untied the green duck bag and took out his guitar. Not by way of payment, mind you  neither Sam Galloway nor any other of the true troubadours are lineal descendants of the late Tommy Tucker. You have read of Tommy Tucker in the works of the esteemed but often obscure Mother Goose. Tommy Tucker sang for his supper. No true troubadour would do that. He would have his supper, and then sing for Art's sake.
 
Sam Galloway's repertoire comprised about fifty funny stories and between thirty and forty songs. He by no means stopped there. He could talk through twenty cigarettes on any topic that you brought up. And he never sat up when he could lie down; and never stood when he could sit. I am strongly disposed to linger with him, for I am drawing a portrait as well as a blunt pencil and a tattered thesaurus will allow. I wish you could have seen him: he was small and tough and inactive beyond the power of imagination to conceive. He wore an ultramarine-blue woollen shirt laced down the front with a pearl-gray, exaggerated sort of shoestring, indestructible brown duck clothes, inevitable high-heeled boots with Mexican spurs, and a Mexican straw sombrero. That evening Sam and old man Ellison dragged their chairs out under the hackberry trees. They lighted cigarettes; and the troubadour gaily touched his guitar. Many of the songs he sang were the weird, melancholy, minor-keyed canciones that he had learned from the Mexican sheep herders and vaqueros. One, in particular, charmed and soothed the soul of the lonely baron. It was a favourite song of the sheep herders, beginning: "Huile, huile, palomita," which being translated means, "Fly, fly, little dove." Sam sang it for old man Ellison many times that evening. The troubadour stayed on at the old man's ranch. There was peace and quiet and appreciation there, such as he had not found in the noisy camps of the cattle kings. No audience in the world could have crowned the work of poet, musician, or artist with more worshipful and unflagging approval than that bestowed upon his efforts by old man Ellison. No visit by a royal personage to a humble woodchopper or peasant could have been received with more flattering thankfulness and joy.
 
On a cool, canvas-covered cot in the shade of the hackberry trees Sam Galloway passed the greater part of his time. There he rolled his brown paper cigarettes, read such tedious literature as the ranch afforded, and added to his repertoire of improvisations that he played so expertly on his guitar. To him, as a slave ministering to a great lord, the Kiowa brought cool water from the red jar hanging under the brush shelter, and food when he called for it. The prairie zephyrs fanned him mildly; mocking-birds at morn and eve competed with but scarce equalled the sweet melodies of his lyre; a perfumed stillness seemed to fill all his world. While old man Ellison was pottering among his flocks of sheep on his mile-an-hour pony, and while the Kiowa took his siesta in the burning sunshine at the end of the kitchen, Sam would lie on his cot thinking what a happy world he lived in, and how kind it is to the ones whose mission in life it is to give entertainment and pleasure. Here he had food and lodging as good as he had ever longed for; absolute immunity from care or exertion or strife; an endless welcome, and a host whose delight at the sixteenth repetition of a song or a story was as keen as at its initial giving. Was there ever a troubadour of old who struck upon as royal a castle in his wanderings? While he lay thus, meditating upon his blessings, little brown cottontails would shyly 'frolic through the yard; a covey of white-topknotted blue quail would run past, in single file, twenty yards away; a paisano bird, out hunting for tarantulas, would hop upon the fence and salute him with sweeping flourishes of its' long tail. In the eighty-acre horse pasture the pony with the Dantesque face grew fat and almost smiling. The troubadour was at the end of his wanderings. Old man Ellison was his own vaciero. That means that he supplied his sheep camps with wood, water, and rations by his own labours instead of hiring a vaciero. On small ranches it is often done. One morning he started for the camp of Incarnacion Felipe de la Cruz y Monte Piedras (one of his sheep herders) with the week's usual rations of brown beans, coffee, meal, and sugar.
 
Two miles away on the trail from old Fort Ewing he met, face to face, a terrible being called King James, mounted on a fiery, prancing, Kentucky-bred horse. King James's real name was James King; but people reversed it because it seemed to fit him better, and also because it seemed to please his majesty. King James was the biggest cattleman between the Alamo plaza in San Antone and Bill Hopper's saloon in Brownsville. Also he was the loudest and most offensive bully and braggart and bad man in southwest Texas. And he always made good whenever he bragged; and the more noise he made the more dangerous he was. In the story papers it is always the quiet, mild-mannered man with light blue eyes and a low voice who turns out to be really dangerous; but in real life and in this story such is not the case. Give me my choice between assaulting a large, loudmouthed rough-houser and an inoffensive stranger with blue eyes sitting quietly in a corner, and you will see something doing in the corner every time. King James, as I intended to say earlier, was a fierce, two-hundred-pound sunburned, blond man, as pink as an October strawberry, and with two horizontal slits under shaggy red eyebrows for eyes. On that day he wore a flannel shirt that was tan-coloured, with the exception of certain large areas which were darkened by transudations due to the summer sun. There seemed to be other clothing and garnishings about him, such as brown duck trousers stuffed into immense boots, and red handkerchiefs and revolvers; and a shotgun laid across his saddle and a leather belt with millions of cartridges shining in it  but your mind skidded off such accessories; what held your gaze was just the two little horizontal slits that he used for eyes.
 
This was the man that old man Ellison met on the trail; and when you count up in the baron's favour that he was sixty—five and weighed ninety-eight pounds and had heard of King James's record and that he (the baron) had a hankering for the vita simplex and had no gun with him and wouldn't have' used it if he had, you can't censure him if I tell you that the smiles with which the troubadour had filled his wrinkles went out of them and left them plain wrinkles again. But he was not the kind of baron that flies from danger. He reined in the mile-an-hour pony (no difficult feat), and saluted the formidable monarch. King James expressed himself with royal directness. "You're that old snoozer that's running sheep on this range, ain't you?" said he. "What right have you got to do it? Do you own any land, or lease any?" "I have two sections leased from the state," said old man Ellison, mildly. "Not by no means you haven't," said King James. "Your lease expired yesterday; and I had a man at the land office on the minute to take it up. You don't control a foot of grass in Texas. You sheep men have got to git. Your time's up. It's a cattle country, and there ain't any room in it for snoozers. This range you've got your sheep on is mine. I'm putting up a wire fence, forty by sixty miles; and if there's a sheep inside of it when it's done it'll be a dead one. I'll give you a week to move yours away. If they ain't gone by then, I'll send six men over here with Winchesters to make mutton out of the whole lot. And if I find you here at the same time this is what you'll get." King James patted the breech of his shot-gun warningly.
 
Old man Ellison rode on to the camp of incarnacion. He sighed many times, and the wrinkles in his face grew deeper. Rumours that the old order was about to change had reached him before. The end of Free Grass was in sight. Other troubles, too, had been accumulating upon his shoulders. His flocks were decreasing instead of growing; the price of wool was declining at every clip; even Bradshaw, the storekeeper at Frio City, at whose store he bought his ranch supplies, was dunning him for his last six months' bill and threatening to cut him off. And so this last greatest calamity suddenly dealt out to him by the terrible King James was a crusher. When the old man got back to the ranch at sunset he found Sam Galloway lying on his cot, propped against a roll of blankets and wool sacks, fingering his guitar. "Hello, Uncle Ben," the troubadour called, cheerfully. "You rolled in early this evening. I been trying a new twist on the Spanish Fandango to-day. I just about got it. Here's how she goes  listen." "That's fine, that's mighty fine," said old man Ellison, sitting on the kitchen step and rubbing his white, Scotch-terrier whiskers. "I reckon you've got all the musicians beat east and west, Sam, as far as the roads are cut out." "Oh, I don't know," said Sam, reflectively. "But I certainly do get there on variations. I guess I can handle anything in five flats about as well as any of 'em.
 
But you look kind of fagged out, Uncle Ben  ain't you feeling right well this evening?" "Little tired; that's all, Sam. If you ain't played yourself out, let's have that Mexican piece that starts off with: 'Huile, huile, palomita.' It seems that that song always kind of soothes and comforts me after I've been riding far or anything bothers me." "Why, seguramente, senor," said Sam. "I'll hit her up for you as often as you like. And before I forget about it, Uncle Ben, you want to jerk Bradshaw up about them last hams he sent us. They're just a little bit strong." A man sixty—five years old, living on a sheep ranch and beset by a complication of disasters, cannot successfully and continuously dissemble. Moreover, a troubadour has eyes quick to see unhappiness in others around him  because it disturbs his own ease. So, on the next day, Sam again questioned the old man about his air of sadness and abstraction. Then old man Ellison told him the story of King James's threats and orders and that pale melancholy and red ruin appeared to have marked him for their own. The troubadour took the news thoughtfully. He had heard much about King James. On the third day of the seven days of grace allowed him by the autocrat of the range, old man Ellison drove his buckboard to Frio City to fetch some necessary supplies for the ranch. Bradshaw was hard but not implacable. He divided the old man's order by two, and let him have a little more time. One article secured was a new, fine ham for the pleasure of the troubadour.
 
Five miles out of Frio City on his way home the old man met King James riding into town. His majesty could never look anything but fierce and menacing, but to-day his slits of eyes appeared to be a little wider than they usually were. "Good day," said the king, gruffly. "I've been wanting to see you. I hear it said by a cowman from Sandy yesterday that you was from Jackson County, Mississippi, originally. I want to know if that's a fact." "Born there," said old man Ellison, "and raised there till I was twenty-one." "This man says," went on King James, "that he thinks you was related to the Jackson County Reeveses. Was he right?" "Aunt Caroline Reeves," said the old man, "was my half-sister." "She was my aunt," said King James. "I run away from home when I was sixteen. Now, let's re-talk over some things that we discussed a few days ago. They call me a bad man; and they're only half right. There's plenty of room in my pasture for your bunch of sheep and their increase for a long time to come. Aunt Caroline used to cut out sheep in cake dough and bake 'em for me. You keep your sheep where they are, and use all the range you want. How's your finances?" The old man related his woes in detail, dignifiedly, with restraint and candour. "She used to smuggle extra grub into my school basket  I'm speaking of Aunt Caroline," said King James. "I'm going over to Frio City to-day, and I'll ride back by your ranch to-morrow. I'll draw $2,000 out of the bank there and bring it over to you; and I'll tell Bradshaw to let you have everything you want on credit.
 
You are bound to have heard the old saying at home, that the Jackson County Reeveses and Kings would stick closer by each other than chestnut burrs. Well, I'm a King yet whenever I run a cross a Reeves. So you look out for me along about sundown to-morrow, and don't worry about nothing. Shouldn't wonder if the dry spell don't kill out the young grass." Old man Ellison drove happily ranchward. Once more the smiles filled out his wrinkles. Very suddenly, by the magic of kinship and the good that lies somewhere in all hearts, his troubles had been removed. On reaching the ranch he found that Sam Galloway was not there. His guitar hung by its buckskin string to a hackberry limb, moaning as the gulf breeze blew across its masterless strings. The Kiowa endeavoured to explain. "Sam, he catch pony," said he, "and say he ride to Frio City. What for no can damn sabe. Say he come back to-night. Maybe so. That all." As the first stars came out the troubadour rode back to his haven. He pastured his pony and went into the house, his spurs jingling martially. Old man Ellison sat at the kitchen table, having a tin cup of before-supper coffee. He looked contented and pleased. "Hello, Sam," said he. "I'm darned glad to see ye back. I don't know how I managed to get along on this ranch, anyhow, before ye dropped in to cheer things up. I'll bet ye've been skylarking around with some of them Frio City gals, now, that's kept ye so late." And then old man Ellison took another look at Sam's face and saw that the minstrel had changed the man of action.
 
And while Sam is unbuckling from his waist old man Ellison's six-shooter, that the latter had left behind when he drove to town, we may well pause to remark that anywhere and whenever a troubadour lays down the guitar and takes up the sword trouble is sure to follow. It is not the expert thrust of Athos nor the cold skill of Aramis nor the iron wrist of Porthos that we have to fear  it is the Gascon's fury  the wild and unacademic attack of the troubadour  the sword of D'Artagnan. "I done it," said Sam. "I went over to Frio City to do it. I couldn't let him put the skibunk on you, Uncle Ben. I met him in Summers's saloon. I knowed what to do. I said a few things to him that nobody else heard. He reached for his gun first  half a dozen fellows saw him do it  but I got mine unlimbered first. Three doses I gave him  right around the lungs, and a saucer could have covered up all of 'em. He won't bother you no more." "This  is  King  James  you speak  of?" asked old man Ellison, while he sipped his coffee. "You bet it was. And they took me before the county judge; and the witnesses what saw him draw his gun first was all there. Well, of course, they put me under $300 bond to appear before the court, but there was four or five boys on the spot ready to sign the bail.
 
He won't bother you no more, Uncle Ben. You ought to have seen how close them bullet holes was together. I reckon playing a guitar as much as I do must kind of limber a fellow's trigger finger up a little, don't you think, Uncle Ben?" Then there was a little silence in the castle except for the spluttering of a venison steak that the Kiowa was cooking. "Sam," said old man Ellison, stroking his white whiskers with a tremulous hand, "would you mind getting the guitar and playing that 'Huile, huile, palomita' piece once or twice? It always seems to be kind of soothing and comforting when a man's tired and fagged out." There is no more to be said, except that the title of the story is wrong. It should have been called "The Last of the Barons." There never will be an end to the troubadours; and now and then it does seem that the jingle of their guitars will drown the sound of the muffled blows of the pickaxes and trip hammers of all the Workers in the world.

 
Сэм Голлоуэй с неумолимым видом седлал своего коня. После трехмесячного пребывания, он уезжал из ранчо Алтито. Нельзя требовать, чтобы гость дольше этого срока мог выносить сухари с желтыми пятнами, сделанные на поташе, и пшеничный кофе. Ник Наполеон, толстый негр-повар, никогда не умел печь хорошие сухари. Еще в то время, как Ник служил поваром на ранчо Виллоу, Сэм вынужден был бежать оттуда уже через шесть недель его стряпни. Лицо Сэма выражало грусть, усиленную сожалением и слегка смягченную снисходительностью великого человека, который не может быть понят.
 
Итак, он крепко и с неумолимым видом подтянул и застегнул свою подпругу, свернул кольцом веревку, повесил ее на луку седла, подвязал сзади свою куртку и одеяла и повесил хлыст на кисть правой руки. Весь дом Мерридью (хозяева ранчо Алтито) — мужчины, женщины, дети, а также слуги, служащие, гости, собаки и все случайные посетители дома собрались на "галерее" ранчо проводить гостя, и лица их были настроены меланхолично и печально. Так бывало всегда. Если приезд Сэма Голлоуэя в какое-нибудь ранчо, лагерь или же хижину между реками Фрио и Браво возбуждал радость, то от'езд его неминуемо вызывал печаль и страдания. И вот, при полном молчании, которое нарушалось только собакой, усердно с помощью задней ноги ловившей блоху, Сэм нежно и заботливо привязал поперек седла, поверх своей верхней одежды, гитару. Гитара была в зеленом парусиновом мешке.
 
Если Вы поймете значение этого, то и поймете заодно, что представляет собой Сэм. Сэм Голлоуэй был последним трубадуром. Вы, разумеется, слышали про трубадуров. В энциклопедии определенно указывается, что особого размаха трубадуры достигли между одиннадцатым и тринадцатым столетиями. Чем они собственно размахивали-неясно, но во всяком случае вы можете быть уверены, что не мечом! Возможно, что. смычком или вилкой с макаронами или дамским шарфом. Но так или иначе, Сэм Голлоуэй был одним из трубадуров. Сэм с видом мученика сел на своего коня. Но выражение его лица казалось смеющимся по сравнению с выражением морды пони. Ведь всякая лошадь прекрасно знает своего господина, и весьма возможно, что кобылы на пастбище или у стойл весьма часто насмехались над конем Сама за то, что на нем ездит какой-то гитарист, а не разудалый и задорный ковбой.
 
Ни единый человек на свете не является героем для своей верховой лошади! Тем более трубадур! Ведь даже под'емнику универсального магазина не вменяется в вину, если он опрокинет трубадура! О, я знаю, что я трубадур, и вы-тоже! Ах, те сказочки, которые вы заучивали, карточные фокусы, которые вы запоминали, маленькая пьеска для рояли-как она называется? — ти-тум, ти-тум-ти-тум! — маленькие упражнения в ловкости, которые вй показывали, когда отправлялись навещать вашу богатую тетку Джэн... Вам надо знать, что "omnes personae in tres partes divisae sunt" а именно: бароны, трубадуры и труженики. Бароны не имеют склонности читать подобные пустяки. А у тружеников нет времени читать их. Итак, я знаю, что вы должны быть трубадуром, и что вы понимаете Сэма Голлоуэя. Поем ли мы, или же играем, танцуем, пишем, читаем ли лекции, или же рисуем,—мы всегда и только трубадуры... Так пусть же каждый из нас похуже исполнит то, на что он способен. Конь с лицом Данте Алигьери, направляемый нажимом ноги Сэма, понес этого бродячего менестреля шестнадцать миль к юго-востоку.
 
Природа в этот день была в самом благодушном настроении. Бесконечное количество нежных душистых цветочков наполняло ароматом тихо колеблющуюся прерию. Восточный ветерок умерял весеннюю жару. Белые, точно шерстяные облака, налетавшие с Мексиканского залива, преграждали путь прямым лучам апрельского солнца. Сэм ехал и пел песни. Он заткнул за повод несколько веточек чэпарраля для того, чтобы защитить коня от оводов. Таким образом увенчанное длиннолицее четвероногое еще более стало похоже на Данте, и, судя по его выражению лица, можно было думать, что оно мечтает о своей Беатриче. Насколько позволяла топография местности, Сэм ехал напрямик к овечьему ранчо старика Эллисона. Как раз теперь у него явилось желание посетить овечье ранчо. В Алтито было слишком много народа, слишком много шума, споров, соперничества и беспорядка.
 
До сих пор он еще ни разу не оказывал чести старику и не гостил у него, но он знал, что ему будут рады. Трубадуру всюду свободный вход! Труженики в замке опускают для него под'емный мост, а барон сажает его по левую руку от себя в пиршественном зале. Дамы улыбаются ему и апплодируют его песням и рассказам, в то время как труженики подносят ему кабаньи головы и кувшины с вином. И если случайно, сидя в своем кресле резного дуба, барон зевнет раза два, то ничего дурного нельзя в этом усмотреть. Старый Эллисон очень радушно встретил трубадура. Он часто слышал похвалы Сэму от владельцев других ранчо, удостоившихся его посещений, но никогда не надеялся на такую честь по отношению к своему скромному баронату. Я говорю "баронату", потому что старый Эллисон был последним бароном.
 
Бульвер Литтон жил слишком рано, иначе он не дал бы этого титула Варвику (Литтон-известный английский писатель. Его роман "Последний барон" появился на русском языке в 1845 г. Прим. перев.) Как известно, функции барона заключаются в том, чтобы давать работу труженикам и приют и убежище трубадурам. Эллисон был морщинистый старик с небольшой изжелта-белой бородой и лицом, изборожденным следами безвозвратно ушедших улыбок. Его ранчо представляло собой домик в две маленьких комнаты, который, словно ящик, стоял среди рощи в самой скучной части овечьей страны. Жили там: повар из индейцев племени Киова, четыре собаки, любимая овечка и полуручной койот, всегда сидевший на цепи. Эллисону принадлежали три тысячи овец, которых он пас на двух участках арендованной земли и на многих тысячах акров земли и неарендованной, и некупленной. Раза три-четыре в год к его калитке под'езжал верхом кто-либо из говорящих на его языке, и они обменивались несколькими самыми простыми и обыкновенными мыслями. Эти дни отмечались в голове Эллисона красными буквами. Какими же пышными, рельефными, ярко раскрашенными заглавными буквами должен быть отмечен день, когда трубадур, каковой, согласно заверениям энциклопедии, должен был процветать и действовать между одиннадцатым и тринадцатым веками! — бросил повод у ворот его баронского замка!
 
Как только Эллисон увидел Сэма, тотчас же возвратились его улыбки и заполнили все морщины на его лице. Волоча ноги и прихрамывая, он поспешил навстречу гостю,
 
— Здорово, мистер Эллисон! — крикнул ему весело Сэм: — вот задумал заглянуть сюда и повидаться с вами. По дороге я заметил, что у вас прошли славные дожди. Ну, значит, будет хороший подножный корм для весенних ягнят.
— Хорошо, хорошо, хорошо! — сказал в ответ старик Эллисон. — Я страшно рад видеть вас у себя! Я никогда не думал, что вы потревожитесь для того, чтобы посетить такое старое ранчо, лежащее в стороне от большой дороги. Добро пожаловать, слезайте с коня. У меня на кухне лежит мешок свежего овса, прикажете принести его для вашей лошадки?
— Овес для моей лошадки! насмешливо воскликнул Сам. — Да она и на траве разжирела, как свинья. На ней слишком мало ездят для того, чтобы миндальничать с ней. Я сейчас же пущу ее на конский выпас, стреножив ее, если только вы ничего против того не имеете.
 
Я уверен, что никогда в промежутке между одиннадцатым и тринадцатым веками не было такого гармоничного единения между бароном, трубадуром и трудящимся, как в этот вечер на овечьем ранчо старика Эллисона! Печение индейца было легкое и вкусное, а кофе-крепкий. Неискоренимое гостеприимство и радость сияли на обветренном .лице хозяина. Трубадур же уверял самого себя, что наконец-то он попал в действительно приятные места.
 
Прекрасно приготовленный, обильный обед, хозяин, малейшая попытка занять которого приводила его в восхищение, далеко превосходящее затраченное усилие, а также на редкость спокойная атмосфера, к которой все время стремилась чувствительная душа Сэма, все вместе соединилось для того, чтобы дать ему полное удовлетворение и чудесное довольство, которые так редко посещали его во время об'ездов многочисленных ранчо. После восхитительного ужина Сэм развязал зеленый парусиновый футляр и вынул оттуда гитару.
 
О, запомните! он сделал это вовсе не потому, что думал платить за прием.
 
Ни Сэм Голлоуэй, ни какой-либо другой подлинный трубадур не являются потомками покойного Томми Тюккере. О Томми Тюккере вы, конечно, помните по детским песенкам. Томми Тюккере обычно пел за ужин. Никакой настоящий трубадур этого никогда не сделает. Он поужинает, но затем, если и станет играть, так только из любви к искусству. В репертуар Сэма Галлоуэя входило около пятидесяти веселых рассказов и от тридцати до сорока песенок. Однако он не ограничивался этим. Он мог на продолжении двадцати сигарет говорить на любую затронутую вами тему. При этом он никогда не садился, если мог лежать, и никогда не стоял, если мог сидеть.
 
Мне очень хотелось бы еще задержаться на нем, так как я пишу портрет и стараюсь сделать его настолько хорошо, насколько позволяет мне мой тупой карандаш. Мне хотелось бы еще, чтобы вы могли видеть его. Он был небольшого роста, крепкий и ленивый настолько, что это превосходило всякое представление. Он носил ультрамариново-Синюю шерстяную рубаху, стянутую спереди светло-Серым шнурком, в роде сапожного, но подлиннее, затем неразрушимые брюки из коричневой парусины, неизбежные сапоги на высоких каблуках с мексиканскими шпорами и мексиканское соломенное сомбреро. В этот вечер Сэм и Эллисон вытащили из дома стулья и поставили их под деревьями.
 
Они закурили сигареты, и трубадур весело тронул гитару. Среди его песен было очень много очаровательных, меланхолических и минорных канцон, которые он заимствовал у мексиканских вакеро и овечьих пастухов. Но одна из них в особенности радовала и успокаивала душу одинокого барона. То была любимая песня овечьих пастухов, начинавшаяся словами: "Huile, huile, palomita", что в переводе означает: "Лети, лети, голубок!.." В этот вечер Сэм много раз пропел ее старику Эллисону. Трубадур остался гостить в ранчо Эллисона. Тут были мир и покой, и настоящая оценка его таланта. Ничего подобного он не находил в лагерях и шумных стоянках королей скота. Никакая другая аудитория в мире не могла бы увенчать творчество поэта, музыканта или же актера большим поклонением и одобрением, чем старик Эллисон-труд Сэма. Посещение королем какого-либо смиренного дровосека или крестьянина не было бы встречено более лестной благодарностью и трогательной радостью.
 
Большую часть дня Сэм проводил в тени деревьев на прохладной, крытой парусиной койке. Тут он свертывал свои сигареты из коричневой бумаги, читал ту скучную литературу, что имелась на ранчо, и расширял свой репертуар импровизациями, которые с таким великим мастерством передавал на своей гитаре. Точно раб, прислуживающий важному господину, индеец приносил гостю еду по его приказанию и холодную воду из красного кувшина, висевшего под навесом из прутьев. Зефиры из прерии нежно опахали его. Пересмешники утром и вечером пытались, но едва ли успевали сравняться с нежными мелодиями его прекрасной лиры. Казалось, ароматная тишина обволакивала весь мир.
 
В то время, как старый Эллисон толкался среди своих овец на пони, делавшем милю в час, а индеец нежился на жгучем солнцепеке подле кухни, Сэм лежал на койке и думал о том, как прекрасен мир, в котором он живет, и как мир этот благожелателен к тем, чье назначение — доставлять развлечение и удовольствие. Здесь у него были кров и пища, какие он всегда желал иметь, абсолютная свобода от всяких забот, всякого усилия или борьбы, бесконечное гостеприимство и хозяин, восторг которого при исполнении какой-нибудь песни или рассказа в шестнадцатый раз был так же велик, как если бы это было исполнено впервые. Был ли когда-нибудь в прежние времена трубадур, который в своих странствиях набрел бы на такой королевский замок?
 
Пока он так лежал, думая о посланных ему благах, маленькие коричневые ягнята боязливо резвились во дворе, выводки перепелок с белыми узелками на спине пробегали вереницей на двадцать ярдов дальше, птица paisano, охотясь за тарантулами, подпрыгивала на заборе и приветствовала его быстрыми размахами хвоста. На лошадином пастбище в восемьдесят акров конь с лицом Данте жирел и чуть ли не стал улыбаться. Трубадур достиг конца своих странствий. Старик Эллисон был своим собственным экономом. Это значит, что он снабжал свои овечьи лагери дровами, водой и харчами собственными силами, вместо того, чтоб нанимать эконома. Так часто делается на мелких ранчо.
 
Как-то раз, утром, он отправился в лагерь Incarnation Поп Фелипе де-ла-Круз и Монте Пиедрас (где было одно из его стад) с обычной недельной порцией мексиканских бобов, кофе, муки и сахара. В двух милях от тропы на старый форт Юнич он встретился лицом к лицу со страшным человеком по имени "король Джемс", ехавшим на горячей, красивой лошади кентуккской породы. Настоящее имя короля Джемса было Джемс Кинг, но его перевернули, так как находили, что это больше к нему идет, а также потому, что это, повидимому, нравилось его величеству. Король Джемс был крупнейшим скотоводом между Аламс-плацем в Сан-Антоне и салуном Билля Хоппера в Броунсвилле. Он также был самым громогласным и вредным буяном, хвастуном и скверным человеком в юговосточном Техасе. Он всегда исполнял то, чем похвалялся, и, чем больше он шумел, тем был опаснее.
 
В книгах особенно опасным всегда является спокойный человек с мягкими манерами, голубыми глазами и тихим голосом, но в реальной жизни и в этой повести дело обстояло иначе. Предложите мне на выбор — напасть на громадного грубияна с громким голосом или на безобидного, голубоглазого незнакомца, мирно сидящего в углу, — и вы всегда увидите, что я направлюсь в угол. Король Джемс, как я собирался сказать ранее, был свирепым, весом в двести фунтов, загорелым, белокурым человеком, румяным, как октябрьская земляника, и с двумя горизонтальными щелками, вместо глаз, под щетинистыми рыжими бровями. В этот день на нем была надета фланелевая рубашка каштанового цвета; иного цвета была некоторые большие части, потемневшие от пота, вызванного летним солнцем.
 
На нем, очевидно, была и другая одежда и снаряжение, как, например, коричневые парусиновые брюки, засунутые в огромные сапоги, красные платки и револьверы, а также ружье, лежавшее поперек седла, и кожаный пояс со множеством сверкавших на нем патронов,-но ваша мысль не замечала этих подробностей; взор приковывали только две горизонтальные щелки, которые служили ему глазами. Таков был человек, которого старик Эллисон встретил на тропе, и, если вы зачтете барону, что ему было шестьдесят пять лет, что весил он девяносто восемь фунтов и слышал рассказы о короле Джеймсе, а также и то, что барон имел склонность к vita simplex и не взял с собой ружья, а если бы и взял, то не употребил бы его в дело, — вы не осудите его, если я скажу, что улыбки, которыми трубадур заполнил его морщины, снова все ушли, и снова показались прежние, самые обыкновенные морщины.
 
Однако он не был из тех баронов, что бегут от опасности. Он осадил своего "миля в час" пони (не трудное дело!) и поклонился грозному монарху. Король Джемс высказался с королевской прямотой.
 
— Вы — тот старый колпак, что пасет овец в этой местности, не так ли? — спросил он. — Какое вы имеете на это право? Владеете ли вы какой-нибудь землей или же арендуете что-нибудь?
— Я арендую два участка у штата, — мягко возразил старик: Эллисон.
— Ничего вы не арендуете, — закричал король Джемс:— срок вашей аренды истек вчера. У меня был свой человек в земельном отделе, который в ту же минуту взял ее. В вашем распоряжении нет ни фута травы в Техасе. Вам, овцеводам, нужно уходить отсюда. Ваше время прошло. Эта страна — страна крупного скота, и в ней нет места таким соням. Земля, где пасутся ваши овцы, моя. Я огорожу ее проволокой сорок на шестьдесят миль, и, когда изгородь будет готова, всякая овца, находящаяся внутри ее, будет убита. Я даю вам неделю на то, чтобы вывести ваших овец отсюда. Если они к этому времени не уйдут, то я пошлю шесть человек с винчестерами, которые приготовят из них баранину. А если в то же время я застану здесь и вас, то вот что вы получите от меня.
 
Король Джемс погладил ремень, на котором висело его ружье. Старик продолжал путь к лагерю Incarnation. Он часто вздыхал, и морщины на его лице стали глубже.
 
Слухи о том, что старые порядки будут изменены, доходили до него и раньше. Близился конец "свободным пастбищам". Собирались над его головой и другие тучи. Стада его, вместо того, чтобы увеличиваться, уменьшались в числе. Цена на шерсть падала с каждой стрижкой. Даже Бродшоу, лавочник во Фрио-Сити, у которого он покупал припасы для ранчо, приставал к нему, требуя уплаты по счету за последние шесть месяцев, и грозил лишить его кредита. Таким образом, несчастие, внезапно обрушившееся со стороны короля Джемса, было для него последним ударом. Когда старик на закате возвратился в свое ранчо, он застал Сэма Голлоуэй лежащим на койке и перебирающим струны на гитаре.
 
— Здорово, дядя Бен,-весело крикнул трубадур.— Вы сегодня рано вкатились. Я пробовал новую вариацию к испанскому фанданго. Я только что нашел ее. Вот послушайте, как она звучит!
— Хорошо, чудесно,— говорил Эллисон, сидя на кухонной ступеньке и потирая свои седые, как у скот-террьера, бакенбарды.— Я считаю, что вы побили всех музыкантов на Востоке и Западе, повсюду, Сэм, где только проложены дороги.
— Не знаю,—отвечал Сэм в раздумьи, — но я, конечно, достиг кой-чего в вариациях. Я вижу, что могу не хуже других обработать любую вещь в пяти бемолях...
— Но вы как будто утомлены, дядя Бен, или чувствуете ребя неважно сегодня вечером?
— Я немного устал, Сэм, больше ничего. Если вы еще можете играть, сыграйте мне мексиканскую вещь, начинающуюся словами: "Huile, huile, palomita" Мне кажется, что эта песня всегда успокаивает и подбодряет меня после далекой поездки или же когда что-нибудь меня тревожит.
— Почему же нет? Seguramente, senor! Я буду играть ее для вас, когда только вы захотите. Да, пока я не забыл, дядя Бен, вам следует выговорить Бродшоу за последние присланные нам окорока: они слишком пахнут! Человек шестидесяти пяти лет, живущий на овечьем ранчо, тревожимый сплетением всяких несчастий, не может постоянно и успешно притворяться. Кроме того, глаза трубадура быстро видят признаки несчастья в окружающих, потому что это нарушает его собственный покой.
 
На следующий день Сэм снова стал расспрашивать старика относительно его грустного вида и рассеянности. Тогда Эллисон рассказал ему об угрозах и приказаниях короля Джемса и о том, что бледная меланхолия и красное разорение наметили, повидимому, его своей жертвой. Трубадур внимательно выслушал эту новость. Он уже много до того слышал о короле Джемсе.
 
На третий из семи льготных дней, предоставленных ему самодержцем этой местности, старик Эллисон ехал на телеге во Фрио-Сити для закупки необходимых припасов для ранчо. Бродшоу был тверд, но не неумолим. Он разделил счет Эллисона на две части и предоставил ему больший срок для уплаты. Среди купленных предметов был свежий прекрасный окорок, взятый для того, чтобы доставить удовольствие трубадуру. В пяти милях от Фрио-Сити, по дороге домой, старик встретил короля Джемса, ехавшего в город. У его величества всегда был свирепый и угрюмый вид, но сегодня щелки его глаз казались открытыми шире обыкновенного.
 
— Добрый день,— сказал угрюмо король Джемс.— Мне нужно было видеть вас. Вчера я слышал, как ковбой из Сэнди говорил, что вы происхождением из графства Джэксон, Миссисипи. Мне нужно знать, правильно ли это.
— Я там родился и воспитывался до двадцати одного года, — ответил старик Эллисон.
— Этот человек говорил еще, что вы как будто в родстве с Ривсами из графства Джэксон. Правду он говорил?
— Тетка Каролина Ривс была моей сводной сестрой.
— Это была моя тетка, — сказал король Джемс: — я убежал из дому, когда мне было шестнадцать лет. Теперь потолкуем снова о некоторых вещах, про которые мы рассуждали несколько дней тому назад. Меня называют дурным человеком, и в этом люди только на половину правы. На моем пастбище достаточно места для вашей горсточки овец и их приплода на долгое время. Тетка Каролина вырезывала из сладкого теста овечек и пекла их для меня. Оставьте своих овец на месте и пользуйтесь пастбищем, сколько вам надо. Как ваши финансы?
 
Старик с достоинством, сдержанно, но откровенно рассказал о своих несчастьях.
 
— Она тайком клала лишний кусок в мою школьную корзинку, — я говорю о тетке Каролине, — сказал король Джемс.
— Я еду сегодня во Фрио-Сити и буду завтра возвращаться мимо вашего ранчо. Я выну из банка 2.000 долларов и привезу вам, а Бродшоу я скажу, чтобы он отпускал вам в кредит все, что вам нужно. Вы, наверно, слышали дома поговорку, что Кинги и Ривсы жмутся друг к другу теснее, чем каштаны к своей оболочке. Я все еще Кинг, когда встречаюсь с Ривсом. Итак, ожидайте меня около заката и не беспокойтесь ни о чем. Я не удивлюсь, если сухая погода погубит молодую траву.
 
Старик Эллисон радостно поехал в свое ранчо. Еще раз улыбки заполнили все его морщины. Совершенно неожиданно, волшебным действием родства и того добра, которое кроется где-то во всех сердцах, с него были сняты все заботы. Вернувшись в ранчо, он узнал, что Сэма нет дома. Его гитара висела на лосином ремне на ветви дикой вишни и стонала, когда ветерок с залива пробегал по се бесхозяйным струнам. Индеец пытался объяснить:
 
— Сэм поймал коня, — говорил он, — и сказал, что поедет во Фрио-Сити. Зачем, никто не знает. Сказал, что вернется сегодня вечером. Может-быть, и так. Это все! Как только высыпали первые звезды, трубадур вернулся в свою гавань.
 
Он отвел коня на пастбище и вошел в дом; шпоры его воинственно гремели. Старик Эллисон сидел у кухонного очага, перед ним стояла кружка с кофе. Вид у него был довольный и радостный.
 
— Здорово, Сэм,-Сказал он,— я страшно рад, что вы вернулись. Я не знаю, как я мог жить в этом ранчо, пока вы не приехали и не развеселили меня. Я готов побиться об заклад, что вы болтались с какой-нибудь девицей из Фрио-Сити, а потому задержались так поздно.
 
Тут старик Эллисон снова бросил взгляд на Сэма и увидел, что менестрель превратился в человека действия. И пока Сэм вынимает из-за пояса шестиствольный револьвер, который Эллисон оставил дома, уезжая в город, мы можем сделать остановку и заметить, что когда трубадур где бы и когда бы то ни было откладывает в сторону свою гитару и берет меч, то всегда и непременно случается несчастье. Приходится бояться не удара специалиста, как Атос, не холодного умения Арамиса и не железных мышц Портоса, но гасконской ярости, дикой и не академической атаки трубадура — шпаги д'Артаньяна.
 
— Я сделал это,— сказал Сэм. — Я поехал во Фрио-Сити, чтобы это сделать. Я не мог позволить, чтобы он надел на вас ярмо, дядя Бен. Я встретил его в салуне Семмерса. Я знал, что мне делать. Я сказал ему несколько слов, которых никто другой не слыхал. Он, первый, схватился за револьвер. С полдюжины молодцов видели это, но я успел скорее прицелиться. Я всыпал ему три дозы прямо в грудь, блюдечко могло бы покрыть их. Он больше не будет надоедать вам.
— Это вы... о короле Джемсе говорите? — спросил старик Эллисон, прихлебывая кофе.
— Конечно, о нем. Меня повели к судье, но тут были все свидетели того, что он первый схватился за оружие. Разумеется, с меня потребовали залог в 300 долларов в том, что я явлюсь в суд, но тут же нашлись четверо или пятеро человек, готовые поручиться за меня. Он больше не будет надоедать вам, дядя Бен! Вы бы посмотрели, как близко один от другого были следы пуль. Мне кажется, что игра на гитаре (так много, как я играю) должна развивать палец, нажимающий на курок. Как вы думаете, дядя Бен?
 
Затем в замке наступило недолгое молчание, прерываемое только шипением дичи, которую жарил индеец.
 
— Сэм, сказал старик, дрожащей рукой поглаживая .бакенбарды: — вам не трудно взять гитару и сыграть мне "Huile, huile, palomita", раз или два. Это всегда как-то успокаивает меня, когда я устал, или когда мне не по себе. ...Больше сказать нечего, кроме, разве, того, что заглавие рассказа неверно. Его бы следовало назвать: "Последний барон". Трубадуры никогда не переведутся, и иногда кажется, что в звоне их гитар потонут звуки заглушенных ударов заступов и молотов всех тружеников на свете. 
-----------------------
Перевод Зин. Львовского

O'Henry — William Sydney Porter

www.pseudology.org