1904 — Из сборника "Короли и капуста"
O'Henry — William Sydney Porter
Smith Caught Cupid's - Смит
Goodwin and the ardent patriot, Zavalla, took all the precautions that their foresight could contrive to prevent the escape of President Miraflores and his companion. The sent trusted messengers up the coast to Solitas and Alazan to warn the local leaders of the flight, and to instruct them to patrol the water line and arrest the fugitives at all hazards should they reveal themselves in that territory. After this was done there remained only to cover the district about Coralio and await the coming of the quarry. The nets were well spread. The roads were so few, the opportunities for embarkation so limited, and the two or three probable points of exit so well guarded that it would be strange indeed if there should slip through the meshes so much of the country's dignity, romance, and collateral. The president would, without doubt, move as secretly as possible, and endeavor to board a vessel by stealth from some secluded point along the shore. On the fourth day after the receipt of Englehart's telegram the "Karlsefin", a Norwegian steamer chartered by the New Orleans fruit trade, anchored off Coralio with three horse toots of her siren. The "Karlesfin" ws not one of the line operated by the Vesuvius Fruit Company. She was something of a dilettante, doing odd jobs for a company that was scarcely important enough to figure as a rival to the Vesuvius.
 
The movements of the "Karlesfin" were dependent upon the state of the market. Sometimes she would ply steadily between the Spanish Main and New Orleans in the regular transport of fruit; next she would be maing erratic trips to Mobile or Charleston, or even as far north as New York, according to the distribution of the fruit supply. Goodwin lounged upon the beach with the susual crowd of idlers that had gathered to view the steamer. Now that President Miraflores might be expected to reach the borders of his abjured country at any time, the orders were to keep a strict and unrelenting watch. Every vessel that approached the shores might now be considered a possible means of escape for the fugitives; and an eye was kept even on the slopes and dories that belonged to the sea-going contingent of Coralio. Goodwin and Zavalla moved everywhere, but without ostentation, watching the loopholes of escape. The customs official crowded importantly into their boat and rowed out to the "Karlesfin".
 
A boat from the steamer landed her purser with his papers, and took out the quarantine doctor with his green umbrella and clinical thermometer. Next a swarm of Caribs began to load upon lighters the thousands of bunches of bananas heaped upon the shore and row them out to the steamer. The "Karlesfin" had no passenger list, and was soon done with the attention of the authorities. The purser declared that the steamer would remain at anchor until morning, taking on her fruit during the night. The "Karlesfin" had come, he said, from New York, to which port her latest load of oranges and coconuts had been conveyed. Two or three of the freighter sloops were engaged to assist in the work, for the captain was anxious to make a quick return in order to reap the advantage offered by a certain dearth of fruit in the States. About four o'clock in the afternoon another of those marine monsters, not very familiar in those waters, hove in sight, following the fateful "Idalia"—a graceful steam yacht, painted a light buff, clean-cut as a steel engraving.
 
The beautiful vessel hovered off shore, see-sawing the waves as lightly as a duck in a rain barrel. A swift boat manned by a crew in uniform came ashore, and a stocky- built man leaped to the sands. The newcomer seemed to turn a disapproving eye upon the rather motley congregation of native Anchurians, and made his way at once toward Goodwin, who was the most conspicuously Anglo-Saxon figure present. Goodwin greeted him with courtesy. Conversation developed that the newly landed one was named Smith, and that he had come in a yacht. A meagre biography, truly; for the yacht was most apparent; and the "Smith" not beyond a reasonable guess before the revelation. Yet to the eye of Goodwin, who has seen several things, there was a discrepancy between Smith and his yacht. A bullet-headed man Smith was, with an oblique, dead eye and the moustache of a cocktail-mixer. And unless he had shifted costumes before putting off for shore he had affronted the deck of his correct vessel clad in a pearl-gray derby, a gay plaid suit and vaudeville neckwear. Men owning pleasure yachts generally harmonize better with them. Smith looked business, but he was no advertiser. He commented upon the scenery, remarking upon its fidelity to the pictures in the geography; and then inquired for the United States consul. Goodwin pointed out the starred-and-striped bunting hanging from above the little consulate, which was concealed behind the orange-trees".Mr. Geddie, the consul, will be sure to be there," said Goodwin.
 
"He was very nearly drowned a few days ago while taking a swim in the sea, and the doctor has ordered him to remain indoors for some time". Smith ploughed his way through the sand to the consulate, his haberdashery creating violent discord against the smooth tropical blues and greens. Geddie was lounging in his hammock, somewhat pale of face and languid in pose. On that night when the "Valhalla's" boat had brought him ashore apparently drenched to death by the sea, Doctor Gregg and his other friends had toiled for hours to preserve the little spark of life that remained to him. The bottle, with its impotent message, was gone out to sea, and the problem that it had provoked was reduced to a simple sum in addition—one and one make two, by the rule of arithmetic; one by the rule of romance. There is a quaint old theory that man may have two souls—a peripheral one which serves ordinarily, and a central one which is stirred only at certain times, but then with activity and vigor.
 
While under the domination of the former a man will shave, vote, pay taxes, give money to his family, buy subscription books and comport himself on the average plan. But let the central soul suddenly become dominant, and he may, in the twinkling of an eye, turn upon the partner of his joys with furious execration; he may change his politics while you could snap your fingers; he may deal out deadly insult to his dearest friend; he may get him, instanter, to a monastery or a dance hall; he may elope, or hang himself—or he may write a song or poem, or kiss his wife unasked, or give his funds to the search of a microbe. Then the peripheral soul will return; and we have our safe, sane citizen again. It is but the revolt of the Ego against Order; and its effect is to shake up the atoms only that they may settle where they belong. Geddie's revulsion had been a mild one—no more than a swim in a summer sea after so inglorious an object as a drifting bottle. And now he was himself again. Upon his desk, ready for the post, was a letter to his government tendering his resignation as consul, to be effective as soon as another could be appointed in his place. For Bernard Brannigan, who never did things in a half-way manner, was to take Geddie at once for a partner in his very profitable and various enterprises; and Paula was happily engaged in plans for refurnishing and decorating the upper story of the Brannigan house. The consul rose from his hammock when he saw the conspicuous stranger at this door.
 
"Keep your seat, old man," said the visitor, with an airy wave of his large hand.
"My name's Smith; and I've come in a yacht. You are the consul—is that right? A big, cool guy on the beach directed me here. Thought I'd pay my respects to the flag".
"Sit down, said Geddie".I've been admiring your craft ever since it came in sight. Looks like a fast sailer. What's her tonnage?"
"Search me!" said Smith".I don't know what she weighs in at. But she's got a tidy gait. The "Rambler"—that's her name—don't take the dust of anything afloat. This is my first trip on her. I'm taking a squint along this coast just to get an idea of the countries where the rubber and red pepper and revolutions come from. I had no idea there was so much scenery down here. Why, Central Park ain't in it with this neck of the woods. I'm from New York. They get monkeys, and coconuts, and parrots down here—is that right?"
"We have them all," said Geddie".I'm quite sure that our fauna and flora would take a prize over Central Park".
"Maybe they would," admitted Smith, cheerfully".I haven't seen them yet. But I guess you've got us skinned on the animal and vegetation question. You don't have much travel here, do you?"
"Travel?" queried the consul".I suppose you mean passengers on steamers. No; very few people land in Coralio. An investor now and then—tourists and sightseers generally go further down the coast to one of the larger towns where there is a harbor".
"I see a ship out there loading up with bananas," said Smith".Any passengers come on her?"
"That's the "Karlesfin"," said the consul".She's a tramp fruiter— made her last trip to New York, I believe. No; she brought no passengers. I saw her boat come ashore, and there was no one. About the only exciting recreation we have here is watching steamers when they arrive; and a passenger on one of them generally causes the whole town to turn out. If you are going to remain in Coralio a while, Mr. Smith, I'll be glad to take you around to meet some people. There are four or five American chaps that are good to know, besides the native high-fliers".
"Thanks," said the yachtsman, "but I wouldn't put you the trouble. I'd like to meet the guys you speak of, but I won't be here long enough to do much knocking around. That cool gent on the beach spoke of a doctor; can you tell me where to find him? The "Rambler" ain't quite as steady on her feet as a Broadway hotel; and a fellow gets a touch of seasickness now and then. Thought I'd strike the croaker for a handful of the little sugar pills, in case I need 'em".
"You will be apt to find Doctor Gregg at the hotel," said the consul".You can see it from the door—it's that two-story building with the balcony, where the orange-trees are".
 
The Hotel de los Extranjeros was a dreary hostelry, in great disuse both by strangers and friends. It stood at a corner of the Street of the Holy Sepulchre. A grove of small orange-trees crowded against one side of it, enclosed by a low, rock wall over which a tall man might easily step. The house was of plastered adobe, stained a hundred shades of color by the salt breeze and the sun. Upon its upper balcony opened a central door and two windows containing broad jalousies instead of sashes. The lower floor communicated by two doorways with the narrow, rock-paved sidewalk. The "pulperia"—or drinking shop—of the proprietess, Madama Timotea Ortiz, occupied the ground floor. On the bottles of brandy, "anisada", Scotch "smoke," and inexpensive wines behind the little counter the dust lay thick save where the fingers of infrequent customers had left irregular prints. The upper story contained four or five guest-rooms which were rarely put to their destined use. Sometimes a fruitgrower, riding in from his plantation to confer with his agent, would pass a melancholy night in the dismal upper story; sometimes a minor native official on some trifling government quest would have his pomp and majesty awed by Madama's sepulchral hospitality.
 
But Madama sat behind her bar content, not desiring to quarrel with Fate. If any one required meat, drink or lodging at the Hotel de los Extranjeros they had but to come, and be served".Esta bueno". If they came not, why, then, they came not".Esta bueno". As the exceptional yachtsman was making his way down the precarious sidewalk of the Street of the Holy Sepulchre, the solitary permanent guest of that decaying hotel sat at its door, enjoying the breeze from the sea. Doctor Gregg, the quarantine physician, was a man of fifty or sixty, with a florid face and the longest beard between Topeka and Terra del Fuego. He held his position by virtue of an appointment by the Board of Health of a seaport city in one of the Southern states. That city feared the ancient enemy of every Southern seaport—the yellow fever—and it was the duty of Doctor Gregg to examine crew and passengers of every vessel leaving Coralio for preliminary symptoms. The duties were light, and the salary, for one who lived in Coralio, ample. Surplus time there was in plenty; and the good doctor added to his gains by a large private practice among the residents of the coast. The fact that he did not know ten words of Spanish was no obstacle; a pulse could be felt and a fee collected without one being a linguist. Add to the description the facts that the doctor had a story to tell concerning the operation of trepanning which no listener had ever allowed him to conclude, and that he believed in brandy as a prophylactic; and the special points of interest possessed by Doctor Gregg will have become exhausted. The doctor had dragged a chair to the sidewalk. He was coatless, and he leaned back against the wall and smoked, while he stroked his beard. Surprise came into his pale blue eyes when he caught sight of Smith in his unusual and prismatic clothes.
 
"You're Doctor Gregg—is that right?" said Smith, feeling the dog's head pin in his tie".The constable—I mean the consul, told me you hung out at this caravansary. My name's Smith; and I came in a yacht. Taking a cruise around, looking at the monkeys and pineapple- trees. Come inside and have a drink, Doc. This cafe looks on the blink, but I guess it can set out something wet".
"I will join you, sir, in just a taste of brandy," said Doctor Gregg, rising quickly".I find that as a prophylactic a little brandy is almost a necessity in this climate".
 
As they turned to enter the "pulperia" a native man, barefoot, glided noiselessly up and addressed the doctor in Spanish. He was yellowish-brown, like an over-ripe lemon; he wore a cotton shirt and ragged linen trousers girded by a leather belt. His face was like an animal's, live and wary, but without promise of much intelligence. This man jabbered with animation and so much seriousness that it seemed a pity that his words were to be wasted. Doctor Gregg felt his pulse.
"You sick?" he inquired"."Mi mujer es enferma en la casa,"" said the man, thus endeavoring to convey the news, in the only language open to him, that his wife lay ill in her palm-thatched hut.
 
The doctor drew a handful of capsules filled with a white powder from his trousers pocket. He counted out ten of them into the native's hand, and held up his forefinger impressively".Take one," said the doctor, "every two hours". He then held up two fingers, shaking them emphatically before the native's face. Next he pulled out his watch and ran his finger round the dial twice. Again the two fingers confronted the patient's nose.
"Two—two—two hours," repeated the doctor".
"Si, Senor,"" said the native, sadly.
 
He pulled a cheap silver watch from his own pocket and laid it in the doctor's hand". Me bring," said he, struggling painfully with his scant English, "other watchy tomorrow," then he departed downheartedly with his capsules".
 
A very ignorant race of people, sir," said the doctor, as he slipped the watch into his pocket".He seems to have mistaken my directions for taking the physic for the fee. However, it is all right. He owes me an account, anyway. The chances are that he won't bring the other watch. You can't depend on anything they promise you. About that drink, now? How did you come to Coralio, Mr. Smith? I was not aware that any boats except the "Karlesfin" had arrived for some days". The two leaned against the deserted bar; and Madama set out a bottle without waiting for the doctor's order. There was no dust on it. After they had drank twice Smith said: "You say there were no passengers on the "Karlesfin", Doc? Are you sure about that? It seems to me I heard somebody down on the beach say that there was one or two aboard".
 
"They were mistaken, sir. I myself went out and put all hands through a medical examination, as usual. The "Karlesfin" sails as soon as she gets her bananas loaded, which will be about daylight in the morning, and she got everything ready this afternoon. No, sir, there was no passenger list. Like that Three-Star? A French schooner landed two slooploads of it a month ago. If any customs duties on it went to the distinguished republic of Anchuria you may have my hat. If you won't have another, come out and let's sit in the cool a while. It isn't often we exiles get a chance to talk with somebody from the outside world". The doctor brought out another chair to the sidewalk for his new acquaintance. The two seated themselves".
 
You are a man of the world," said Doctor Gregg; "a man of travel and experience. Your decision in a matter of ethics and, no doubt, on the points of equity, ability and professional probity should be of value. I would be glad if you will listen to the history of a case that I think stands unique in medical annals".About nine years ago, while I was engaged in the practice of medicine in my native city, I was called to treat a case of contusion of the skull. I made the diagnosis that a splinter of bone was pressing upon the brain, and that the surgical operation known as trepanning was required. However, as the patient was a gentleman of wealth and position, I called in for consultation Doctor—" Smith rose from his chair, and laid a hand, soft with apology, upon the doctor's shirt sleeve".Say, Doc," he said, solemnly, "I want to hear that story. You've got me interrested; and I don't want to miss the rest of it. I know it's a loola by the way it begins; and I want to tell it at the next meeting of the Barney O'Flynn Association, if you don't mind. But I've got one or two matters to attend to first. If I get 'em attended to in time I'll come right back and hear you spiel the rest before bedtime—is that right?"
 
"By all means," said the doctor, "get your business attended to, and then return. I shall wait up for you. You see, one of the most prominent physicians at the consultation diagnosed the trouble as a blood clot; another said it was an abscess, but I—"
"Don't tell me now, Doc. Don't spoil the story. Wait till I come back. I want to hear it as it runs off the reel—is that right?"
 
The mountains reached up their bulky shoulders to receive the level gallop of Apollo's homing steeds, the day died in the lagoons and in the shadowed banana groves and in the mangrove swamps, where the great blue crabs were beginning to crawl to land for their nightly ramble. And it died, at last, upon the highest peaks. Then the brief twilight, ephemeral as the flight of a moth, came and went; the Southern Cross peeped with its topmost eye above a row of palms, and the fire-flies heralded with their torches and approach of soft-footed night. In the offing the "Karlesfin" swayed at anchor, her lights seeming to penetrate the water to countless fathoms with their shimmering, lanceolate reflections. The Caribs were busy loading her by means of the great lighters heaped full from the piles of fruit ranged upon the shore.
 
On the sandy beach, with his back against a coconut-tree and the stubs of many cigars lying around him, Smith sat waiting, never relaxing his sharp gaze in the direction of the steamer. The incongruous yachtsman had concentrated his interest upon the innocent fruiter. Twice had he been assured that no passengers had come to Coralio on board of her. And yet, with a persistence not to be attributed to an idling voyager, he had appealed the case to the higher court of his own eyesight. Surprisingly like some gay-coated lizard, he crouched at the foot of the coconut palm, and with the beady, shifting eyes of the selfsame reptile, sustained his espionage on the "Karlesfin".
 
On the white sands a whiter gig belonging to the yacht was drawn up, guarded by one of the white-ducked crew. Not far away in a "pulperia" on the shore-following Calle Grande three other sailors swaggerred with their cues around Coralio's solitary billiard-table. The boat lay there as if under orders to be ready for use at any moment. There was in the atmosphere a hint of expectation, of waiting for something to occur, which was foreign to the air of Coralio. Like some passing bird of brilliant plumage, Smith alights on this palmy shore but to preen his wings for an instant and then to fly away upon silent pinions. When morning dawned there was no Smith, no waiting gig, no yacht in the offing, Smith left no intimation of his mission there, no footprints to show where he had followed the trail of his mystery on the sands of Coralio that night. He came; he spake his strange jargon of the asphalt and the cafes; he sat under the coconut-tree, and vanished.
 
The next morning Coralio, Smithless, ate its fried plantain and said: "The man of pictured clothing went himself away". With the "siesta" the incident passed, yawning, into history. So, for a time, must Smith pass behind the scenes of the play. He comes no more to Coralio, nor to Doctor Gregg, who sits in vain, wagging his redundant beard, waiting to enrich his derelict audience with his moving tale of trepanning and jealousy. But prosperously to the lucidity of these loose pages, Smith shall flutter among them again. In the nick of time he shall come to tell us why he strewed so many anxious cigar stumps around the coconut palm that night. This he must do; for, when he sailed away before the dawn in his yacht "Rambler", he carried with him the answer to a riddle so big and preposterous that few in Anchuria had ventured even to propound it.

Смит
 
Гудвин и пылкий патриот Савалья сделали все возможное, чтобы не дать президенту Мирафлоресу скрыться. Они послали надежных людей в Солитас и Аласан, чтобы предупредить тамошних вожаков о побеге и выставить патрули, которые должны были сторожить побережье и во что бы то ни стало арестовать президента и его прекрасную подругу, если они появятся на берегу. После этого оставалось только позаботиться об установлении таких же наблюдательных постов вокруг Коралио и ждать, чтобы птицы прилетели. Силки были расставлены отлично. Дорог было так мало, количество мест, где можно было отчалить от берега, было так ограничено, все эти места были под такой сильной охраной, что показалось бы чудом, если бы из этой сети ускользнуло столько анчурийского достоинства, анчурийской романтики и денег. Президент, несомненно, сделает попытку достигнуть берега тайно; втихомолку попробует он пробраться на корабль в каком-нибудь укромном местечке.

На четвертый день после того как пришла телеграмма, трижды закричала сирена, и в водах Коралио бросил якорь норвежский пароход "Карлсефин". Он не принадлежал фруктовой компании "Везувий", а действовал, как: дилетант, работая на мелкую торговую фирму, которая была слишком ничтожна, чтобы соперничать с компанией "Везувий". Рейсы "Карлсефина" зависели от состояния рынка. Иногда он регулярно курсировал между Новым Орлеаном и Центральной Америкой, а потом отправлялся в Мобил или в Чарлстон, а то и в Нью-Йорк, смотря по тому, где повышался спрос на фрукты.

Гудвин бродил по берегу с обычной толпой ротозеев, собравшихся посмотреть на новоприбывшее судно. Теперь, когда каждую минуту можно было ждать беглеца — президента, требовалась строгая, неослабная бдительность. Каждое судно, появившееся у берегов, можно было рассматривать как "потенциальное орудие бегства"; даже шлюпки и тузики, составлявшие флотилию города, были взяты под сильнейшее подозрение. Гудвин и Савалья незаметно обследовали всю свою сеть, проверяя, нет ли где порванной петли, откуда могла бы ускользнуть их добыча.

Таможенные чиновники важно уселись в казенную шлюпку и поплыли к "Карлсефину". Пароходная шлюпка привезла на бере г комиссара с бумагами, увезла с собой карантинного доктора с зеленым зонтиком и больничным термометром. Потом чернокожие начали нагружать на свои плоскодонки гроздья бананов, сложенные на берегу большими грудами, и отвозить их на пароход. Так как пассажиров на этом пароходе не было, власти скоро покончили со всеми формальностями. Комиссар заявил, что судно останется на якоре лишь до утра и потому будет грузиться всю ночь. По его словам, "Карлсефин" пришел из Нью-Йорка, куда он в последний раз отвозил партию кокосовых орехов и апельсинов. Для ускорения работы были пущены в ход даже две или три пароходные шлюпки, ибо капитан хотел вернуться как можно скорее, чтобы не упустить возможностей, создавшихся благодаря некоторой нехватке фруктов на рынках Штатов.

Около четырех часов близ Коралио появилось следом за роковой "Идалией" еще одно морское чудовище, к каким в здешних водах еще не успели привыкнуть, — изящная паровая яхта, выкрашенная в бледно-желтую краску, четко очерченная, словно гравюра. Красавица неслась к берегам, распиливая волны легко, как утка в лохани с дождевой водой. Скоро к берегу приблизилась быстроходная шлюпка, управляемая гребцами в матросской форме, и на прибрежный песок выскочил коренастый мужчина.

Поглядев как бы с неодобрением на довольно пеструю толпу туземцев, мужчина прямо направился к Гудвину, который изо всех на берегу был самым несомненным англосаксом. Гудвин вежливо приветствовал его. Из дальнейшего разговора выяснилось, что фамилия новоприбывшего Смит и что прибыл он на яхте. Тощие биографические данные! Ведь яхта и без того была у всех на виду, а о том, что фамилия незнакомца Смит, можно было догадаться по его наружности. Но Гудвину, видавшему виды, бросилось в глаза несоответствие между Смитом и его яхтой. У Смита голова была, как пуля, у Смита были тупые и косые глаза, усы у Смита были, как у бармена, который смешивает в кабаке коктейли. И если только он не переоделся по прибытии в здешние воды, он, значит, имел дерзость оскорблять палубу своей благородной яхты котелком светло-серого цвета, клетчатым костюмчиком и водевильным галстуком. Люди, имеющие собственные яхты, обычно находятся в большей гармонии с ними.

Было ясно, что у Смита есть какое-то дело, но он не афишировал себя. Он сказал несколько слов о здешней местности, заметив, что она точка в точку похожа на картинки в географии; потом он спросил, где живет консул Соединенных Штатов. Гудвин указал ему на тряпицу в полосках и звездах, висевшую над маленьким консульским домиком за апельсинными деревьями.

— Вы, несомненно, застанете консула дома, — сказал Гудвин. — Мистер Джедди чуть не утонул несколько дней назад, он заплыл слишком далеко во время купания. Доктор запретил ему пока что выходить из дома.

Смит пустился вспахивать ногами песок по дороге в консульство. Его крикливый и пестрый наряд был в жестокой вражде с мягкими — синими и зелеными-красками тропиков.

Джедди лежал в гамаке, немного бледный и вялый. В ту ночь, когда шлюпка "Валгаллы" доставила на берег его бездыханное тело, доктор Грэгг и другие приятели промучились над ним два-три часа, чтобы сохранить искру жизни, еще тлевшую в нем. Бутылка с бесплодным посланием так и умчалась в море, и созданная ею проблема свелась к простой задачке на сложение: по правилам арифметики один да один — два; по правилам романтики — один.

Существует забавная старинная теория, что у человека могут быть две души — одна внешняя, которая служит ему постоянно, и другая внутренняя, которая пробуждается изредка, но, проснувшись, живет интенсивно и ярко. Подчиняясь первой, человек бреется, голосует, платит налоги, содержит семью, покупает в рассрочку мебель и вообще ведет себя нормально. Но стоит внутренней душе взять верх, и в один миг тот же человек начинает изливать на свою спутницу жизни поток яростного отвращения; не успеете вы оглянуться, как он изменяет свои политические взгляды, наносит смертельное оскорбление своему лучшему другу, удаляется в монастырь или в дансинг, исчезает, вешается, или — пишет стихи и песни, или целует жену, когда она его о том не просила, или отдает все свои сбережения на борьбу с каким-нибудь микробом. Потом внешняя душа возвращается, и перед нами снова наш уравновешенный, спокойный гражданин. То, что было, это всего лишь бунт Индивидуума против Порядка; надо было перетряхнуть атомы человека, чтобы дать им снова осесть на положенных местах.

У Джедди встряска оказалась не очень серьезной — всего-навсего прогулка вплавь по теплому морю, погоня за столь прозаическим предметом, как дрейфующая бутылка. И теперь он снова стал самим собою. У него на письменном столе лежало готовое к отправке прошение о скорейшем его увольнении с должности консула. Бернард Брэнигэн не терпел отлагательств и сразу предложил Джедди стать компаньоном в его прибыльных и разнообразных делах, а Паула с упоением строила планы новой меблировки и нового убранства верхнего этажа Брэнигэнова дома.

Консул приподнялся в гамаке, увидев у себя столь заметного гостя

— Сидите, сидите, любезнейший! — сказал гость, широко помахивая ручищей. — Моя фамилия Смит. Приехал на яхте. Вы как будто консул, не так ли? Там, на берегу, стоит вот этакий верзила, очень важный, он показал мне как пройти. И я подумал: зайду. Окажу решпект родному флагу.
— Присядьте, — сказал Джедди. — У вас великолепная яхта. Я все время любуюсь ею, с тех пор как она появилась у нас. И ход у нее, кажется, быстрый. А каков тоннаж?
— Черт ее знает! — сказал Смит. — Сколько она весит, для меня безразлично. Но ход у нее первый сорт: никому не даст пылить себе в нос. Зовут ее "Бродяга", и это моя первая поездка. Надумал прокатиться, поглядеть на места, откуда к нам привозят перец, резину и революции. Я и не знал, что тут столько пейзажей. Куда ни пойдешь — пейзаж. Центральный парк в Нью-Йорке, и тот, пожалуй, спасует перед этим. Тут у вас и кокосы, и мартышки, и попки, не правда ли?
— Да, — ответил Джедди. — Я совершенно уверен, что наша флора и фауна могли бы затмить флору и фауну Центрального парка.
— Возможно! — согласился Смит весьма охотно. — Я их не видал. Но думаю, что по животной и растительной части вы нас перешибете. А много ли у вас путешественников?
— Путешественников? — переспросил консул. — Вы, должно быть, хотите сказать, пассажиров, приезжающих на пароходах? Нет, мало кто останавливается в Коралио. Разве что деловой человек, ищущий, куда поместить капиталы, а туристы и любители красивых видов обычно проезжают дальше, в те города, где есть гавани.
— А вот этот пароход, который нагружают бананами? — сказал Смит. — Есть на нем пассажиры какие-нибудь?
— Это "Карлсефин", — сказал консул. — Фруктовое судно без правильных рейсов. Сейчас оно, кажется, пришло из Нью-Йорка. На нем нет пассажиров. Я видел его шлюпку, когда она шла к берегу, и там не было никого постороннего. Ведь это в сущности наше единственное развлечение — рассматривать пароходы, которые прибывают к нам; всякий пассажир — большое событие в городе. Если вы намерены пожить некоторое время в Коралио, мистер Смит, я буду рад познакомить вас с несколькими здешними жителями. Здесь есть американцы — пять-шесть человек, — с которыми приятно познакомиться, а также лучшие представители местного общества.
— Спасибо, — сказал Смит. — Не беспокойтесь! Рад бы поболтать с земляками и прочее, но я здесь на самое короткое время. Этот важный там, на берегу, говорил о каком-то докторе, не можете ли вы сказать мне, где этот доктор живет? "Бродяга" не так твердо стоит на ногах, как гостиница на Бродвее, в Нью-Йорке, и с человеком то и дело приключается морская болезнь. Хорошо бы запастись пилюлями в дорогу; горсть маленьких и сладких пилюль не мешает.
— Вернее всего вы застанете доктора Грэгга в гостинице, — сказал консул. — Гостиница видна отсюда: то двухэтажное здание с балконом, где апельсинные деревья.

Отель де лос Эстранхерос был мрачен, его избегали и свои и чужие. Он стоял на углу улицы Гроба Господня. К одному его крылу примыкала роща молодых апельсинных деревьев, окруженная низкой каменной оградой, через которую легко мог перешагнуть человек высокого роста. Дом был оштукатурен, соленый ветер и солнце расцветили его пятнами всевозможных оттенков. На верхний балкон его выходила дверь и два окна с деревянными жалюзи вместо рам.

Из нижнего этажа две двери открывались на узкий каменный тротуар. Здесь внизу помещалась pulperia — распивочная, которую содержала хозяйка гостиницы, мадама Тимотеа Ортис. Позади прилавка на бутылках с водкой, анисовкой, шотландской горькой и дешевыми винами лежала густая пыль, разве что редкий гость оставит на бутылке следы своих пальцев. В верхнем этаже было пять или шесть номеров, которые почти всегда пустовали. Редко-редко какой-нибудь плантатор прискачет на коне из своего сада, чтобы потолковать со своим агентом по продаже фруктов, и проведет меланхолическую ночь в одном из этих верхних номеров; иногда мелкий чиновник-туземец, приехавший сюда с помпой по какому-нибудь пустяковому казенному делу, в испуге предаст себя гробовому гостеприимству мадамы. Но мадама, вполне довольная, сидела за стойкой и не пыталась бороться с судьбой. Если кому нужно поесть, или выпить, или переночевать в отеле де лос Эстранхерос — милости просим, пожалуйста. Esta bueno (1). Если же никто не приходит — ну что же! Никто не приходит. Esta, bueno.

Когда изумительный Смит пробирался по зыбким тротуарам улицы Гроба Господня, единственный постоянный жилец этого увядшего отеля сидел возле дверей, услаждая себя дуновением моря.

Доктору Грэггу, карантинному врачу, было лет пятьдесят-шестьдесят. Он обладал румяными щеками и самой длинной бородой между Огненной Землей и Топикой. Должность карантинного врача досталась ему потому, что медицинский департамент в морском городке некоего южного штата испугался желтой лихорадки — этого древнего бича всех южных портов Доктору Грэггу вменялось в обязанность осматривать команду и пассажиров всякого судна, покидающего Коралио, — не окажется ли у них ранних симптомов болезни. Обязанность легкая, жалованье — для живущего в Коралио — большое. Свободного времени много, и милый доктор стал пополнять свои заработки частной практикой среди жителей всего побережья. По-испански он не знал и десяти слов, но это не смущало его — не нужно быть лингвистом, чтобы щупать пульс и получать гонорар. Если прибавить к этому, что доктор постоянно стремился рассказать одну историю по поводу трепанации черепа, что ни разу никто не дослушал этой истории до конца и что водку он считал профилактическим средством, то этим будут исчерпаны все его наиболее интересные качества.

Доктор вынес на улицу стул. Он сидел без пиджака, прислонившись к стене, курил и поглаживал бороду. В его выцветших голубеньких глазках выразилось изумление, когда он увидел Смита в костюме всех цветов радуги.

— Вы и есть доктор Грэгг, не так ли? — сказал Смит, теребя украшавшую его галстук булавку собачью голову. — Констебль, то есть консул, сказал мне, что вы живете в этом караван сарае. Моя фамилия Смит. Я приехал на яхте. Просто так, для прогулки — поглядеть на обезьян и ананасы. Зайдем-ка под крышу, док, и выпьем. Вид у этого кафе паршивый, но авось и в нем найдется влага.
— Я с удовольствием, разделю ваше общество, сэр, — сказал доктор Грэгг, бодро вставая, — и позволю себе проглотить одну рюмочку водки. Я нахожу, что в качестве профилактического средства небольшая порция водки необычайно полезна при здешних климатических условиях.

Они направились к пульперии, как вдруг туземец, босой, бесшумно приблизился к ним и обратился к доктору, на испанском языке. Он весь был серо-желтого цвета, как перезрелый лимон; на нем была рубаха из бумажной ткани, рваные полотняные брюки и кожаный пояс. Лицо у него было, как у зверька, подвижное и шустрое, но проблесков ума было мало. Он заговорил взволнованно и так серьезно, что жаль было глядеть, как столько пыла пропадает напрасно.

Доктор Грэгг пощупал его пульс.

— Больны?
— Mi mujer esta enferma en la casa, — сказал человек; он сообщил на единственном доступном ему языке, что его жена лежит больная в лачуге под пальмовой крышей.

Доктор вытащил из кармана горсточку капсюль, наполненных каким-то белым порошком. Он отсчитал десять штук, дал их туземцу и выразительно поднял указательный палец.

— Принимай по одной каждые два часа.

Тут он поднял два пальца и с чувством помахал ими перед лицом туземца. После этого он достал часы и дважды обвел пальцем вокруг циферблата. Затем два пальца опять потянулись к самому носу пациента,

— Два… два… два часа… — повторил доктор.
— Si, Senor (2), — безрадостно сказал пациент.

Он вытащил из своего кармана дешевые серебряные часы и сунул их доктору в руку.

— Мой принесет, — говорил он, мучительно борясь с теми немногими английскими словами, которые были случайно известны ему, — мой принесет завтра другие часы.

Потом он удалился, унылый, со своими капсюлями

— Невежественный народ, сэр! — сказал доктор, опуская часы в карман. — Кажется, этот субъект смешал мой рецепт с гонораром. Ну, не беда. Он все равно мой должник. А других часов — это он врет — не принесет! Разве можно полагаться на этих людей? Обещают и надуют… Ну, а как же наша выпивка, мистер Смит? Каким путем вы прибыли в Коралио? Я и не знал, что в последнее время, кроме "Карлсефина", нас посетили другие суда.

Они остановились у покинутой стойки; доктор не промолвил больше ни слова, но мадама уже поставила перед ним бутылку. На этой бутылке пыли не было.

После второго стакана Смит сказал:

— Вы говорите, док, на "Карлсефине" нет пассажиров. А уверены вы в этом, мой милый? Как будто на берегу говорили, что есть… Двое или трое.
— Ни одного, — сказал доктор. — Я сам делал медицинский осмотр. Видел всю команду, там нет ни одного пассажира. Пароход снимется с якоря чуть только закончит погрузку, то есть рано утром, на рассвете… Все формальности уже закончены. Нет, там нет никаких пассажиров. Как вам нравится этот коньяк? Его привезла французская шхуна с месяц назад, целых две шлюпки с коньяком. Пари держу, что наша знаменитая республика не получила за него ни реала пошлины. Но вы не желаете пить? Тогда выйдем на улицу и посидим в холодке. Не часто нам, изгнанникам, случается беседовать с людьми из внешнего мира.

Доктор вынес на улицу еще один стул, поставил его рядом со своим и усадил нового знакомого.

— Вы человек бывалый, — сказал он. — Вы много путешествовали, много видели. Ваше суждение в вопросах этики, а также в вопросах чести, права и профессионального долга имеет значительный вес. Я был бы рад, если бы вы позволили мне рассказать один случай, который в летописях современной медицины является небывалым событием. Лет девять назад, когда я занимался практикой в моем родном городе, меня пригласили к больному, у которого была контузия черепа. Осколок кости нажимает на мозг — таков был мой диагноз. Хирургическая операция, называемая трепанацией черепа, была неизбежна. Но так как пациент был джентльменом богатым и уважаемым в городе, я счел необходимым пригласить на консилиум....
 
Смит вскочил с места и с видом нежной мольбы положил руку на плечо собеседнику.

— Вот что, док! — сказал он торжественным тоном. — Дело это очень интересное, и мне будет жаль не дослушать до конца. Я уже по началу чувствую, что дальше будет нечто замечательное, и я намерен из ложить всю историю, если позволите, на ближайшем медицинском конгрессе. Но у меня срочные дела. Я живо управлюсь с ними и опять приду к вам вечерком. И вы доскажете мне всю эту историю. Ладно?
— Конечно, конечно, — сказал доктор. — Идите раньше по своим делам, кончайте их и приходите сюда. Я подожду. Дело в том, что на консилиуме один из самых выдающихся врачей утверждал, будто у больного в мозгу сгустки крови, другой говорил, что нарыв, но я…
— Что вы делаете? Зачем вы рассказываете? Этак вы испортите всю вашу историю. Подождите, пока я вернусь. Тогда вы размотаете всю эту повесть медленно, как нитку с катушки.

Горы подняли свои мускулистые плечи, чтобы коням Аполлона промчаться по ним на покой, день умер и в лагунах, и в тенистых банановых рощах, и в болотах, заросших тропической зеленью, откуда выползли синие крабы для ночных прогулок по земле. И, наконец, он умер на высочайших вершинах. Потом — краткие сумерки, эфемерные, как полет мотылька, и вот верхнее око Южного Креста выглянуло из-за пальмовой аллеи, и огромные светляки возвещают своими факелами тихое пришествие ночи.

В море "Карлсефин" качался на якоре. Казалось, что его огни пронзают воду своими дрожащими копьями до неизмеримых глубин. Караибы грузили пароход, то и дело подъезжая к нему на больших плоскодонках, доверху полных бананами.

На песчаном берегу, прижавшись спиною к кокосовой пальме, весь окруженный окурками бесчисленных сигар, сидел Смит и глядел неустанно, не сводя своих острых глаз с парохода.

Этот нелепый турист почему-то сосредоточил все свое внимание на невиннейшем "фруктовом" пароходе. Дважды ему было сказано, что там нет ни одного пассажира. И все же с настойчивостью, которая едва ли подобала столь беспечному гуляке, он проверял эти сведения собственными глазами. Изумительно похожий на какую-то яркую и пеструю ящерицу, он скрючился у подножия кокосовой пальмы и кругленькими бойкими глазенками ящерицы вонзился в пароход "Карлсефин".

На белом песке покоилась еще более белая, принадлежавшая яхте гичка под охраной одного из ее белых матросов. Неподалеку, в прибрежной пульперии на Калье Гранда, три других матроса с яхты сражались друг с другом вокруг единственного в Коралио бильярда. Казалось, был отдан приказ, чтобы лодка была в любую минуту готова к отплытию. Вообще в атмосфере было ожидание, предчувствие — вот-вот что-то должно случиться, что совершенно чуждо воздуху Коралио.

Словно какая-то разноцветная залетная птица, Смит опустился на этот усеянный пальмами берег лишь для того, чтобы почистить перышки и опять улететь на бесшумных крыльях. Когда забрезжило утро, уже не было ни Смита, ни гички, ни яхты. Смит никому не оставил никаких поручений; он не оставил следов, по которым могли бы прочесть его тайну на песчаном прибрежье Коралио. Он появился, поговорил на своем странном жаргоне, жаргоне кафе и асфальта; посидел под кокосовой пальмой — и сгинул. На следующее утро Коралио, бессмитный, ел бананы и говорил: "Человек в раскрашенных одеждах ушел прочь".
 
Вместе с сиестой (3) весь этот случай отошел, зевая, в историю. Та же участь до поры до времени должна постигнуть Смита и в нашем рассказе. Пусть подождет за кулисами. Он никогда не вернется в Коралио, никогда не вернется к доктору Грэггу, который напрасно сидит у порога, поглаживая роскошную бороду и готовясь обогатить своего залетного слушателя волнующей повестью о трепанации черепа и кознях завистников.

Но все же Смит снова возникнет среди этих разрозненных страниц: он пропорхнет среди них, чтобы придать им ясности. Тогда он поведает нам, почему он разбросал в ту ночь столько взволнованных сигарных окурков вокруг кокосовой пальмы. Он обязан рассказать нам это; ибо, когда перед самым рассветом он уехал на своем "Бродяге", он увез с собою и ключ к загадке, такой большой и нелепой, что немногие в Коралио осмеливались хотя бы загадать ее.
——————————
1) — Отлично (испан.).
2) — Да, сеньор (испан.).
3) — Послеобеденный сон (испан).
Перевод - Корней Чуковский

index

 
www.pseudology.org